SpektarVesti

PROFESOR VESELINOV RAZBIJA MITOVE O SVETOM SAVI: Sveti Sava nije bio Srbin a kosti su mu spaljene iz samo jednog razloga

“Sveti Sava nije bio Srbin, niti je bio velikosrbin, niti je ikada za sebe rekao da je patrijarh ili nadbiskup ili arhiepiskop svih srpskih zemalja. Nikad nije rekao da je pravoslavac.”

Dragan Veselinov, profesor Fakulteta političkih nauka u penziji i nekadašnji ministar poljoprivrede u vladi Zorana Đinđića u ekskluzivnom intervjuu za MONDO govorio je o svojoj novoj knjizi “Moj Bog, pitajte popa” za koju kaže da je kritika hrišćanstva sa humanističkog stanovišta. On u njoj razbija mitove koje smo učili o Svetom Savi, Nemanjićima, govori o netoleranciji SPC, popovima…

“Moja knjiga jeste kritika onog svetovnog dela koje vode crkve, osobito hrišćanska crkva, koja me je i najviše zanimala. Mada ja dosta dobro poznajem istoriju islama i politiku islamskih kalifata. Moja knjiga je ujedno i kritika u uslovima sekularizma mnogih političkih stanovišta koje su zastupale crkve osobito, ne samo SPC od 1920. na ovamo, već i njene embrionalne ćelije koje su u prošlosti postojale a koje su se naknadno ujedinile. Naravno da sam glavninu kritičke municije morao da pošaljem na račun Rima, na račun Vatikana. To je bio smisao knjige. I smisao knjige je bio da se pokaže da u mnogo čemu, ako pitate popa, on neće biti u stanju da vam objasni konstrukciju hrišćanstva“, kaže Veselinov.

On napominje da je hrišćanstvo jedna eklektička religija.

Pop neće biti u stanju da vam objasni zbog čega je hrišćanstvo bilo toliko popularno u centralnoj Evropi, zašto je bilo popularno u Vizantiji a zašto nije bilo popularno u narodima koji su bili razvijeniji od Germana i Slovena. I zašto je hrišćanstvo bilo toliko nepopularno u Aziji, na Dalekom Istoku, zašto nije moglo pobednički da se drži u odnosu na islam i zašto je hrišćanstvo uspelo u Latinskoj Americi. To su pitanja kojima sam se ja dugo bavio. Već nekoliko decenija ovu temu istražujem zbog predmeta na svom fakultetu gde sam radio, osobito zbog ekonomskih ideologija u religijama koje sam ispitivao i odnosa između političkog sistema i prirodnog razvoja. Mene je oduvek zaninmalo kako različite ideologije lansiraju svoje preporuke šta da se radi, kako da se živi. Religija je dužna da to čini inače je mrtva. Hteo sam da ukažem mnogima, a posebno sveštenicima, teolozima, da postojeći religijski stavovi osobito u politici, dakle politički stavovi crkava, su toliko zastareli da ne rešavaju dnevna pitanja ljudi. Ali opstaju na populisitičkim politikama kao što su nacionalizam, ratna osvajanja i protivljenju novim humanističkim rešenjima. Tu crkve danas opstaju i ja sam to kritikovao“, rekao je Veselinov.

Prema njegovim rečima knjiga obrazlaže usporenost pravoslavnih mislilaca da pronalaze odgovarajuću ekonomsku, socijalnu politiku kojom bi mogli da uđu u rivalitet sa onim politikama koje proističu iz islama i protestantizma u Evropi, i da uvedu zemlju u tehnološki, naučni i etički razvoj.

Mene je zanimalo zbog čega je pravoslavlje uvek u zaostatku. To se ne da objašnjavati time što su pojedini pravoslavni narodi bili pod tuđom vlašću. I drugi su bili pod tuđom vlašću. Tehnološki, naučni i etički razvoj je dat u Centralnoj Evropi. Odgovor zbog čega je to tako je jednostavan – to je patristika na koju se naslonilo istočno hrišćanstvo. To je dogmatska interpretacija hrišćanstva do 9. maksimalno 10. veka u koju se ne sumnja, u koju se ne ulazi. Ona se predaje u jednom obliku gde nema racionalnih logičnih sumnji, nema empirijskih provera navoda. Dakle, to je religijska interpretacija koja nedozvoljava sumnju i napredak, a opravdava postojeće stanje. To je po mom mišljenju razlog zbog čega istočno hrišćanstvo nije uspelo da drži korak sa zapadnim“, rekao je Veselinov.

Napominje kako Zapad nije iznenada krenuo.

I on je išao postepeno. Krenuo je sa Rodžerom Bejkonom koji je pobegao iz Pariza sa Univerziteta “Notr Dam” zbog jednog sukoba između profesora i studenata u 12. veku. Kada je osnovan Oksford on je prešao tamo. I onda je krenuo da empirijski istražuje biblijske navode da li su oni istiniti ili ne. U stvari, nauka je krenula iz interesa zapadne crkve da dokaže Bibliju. Time je ona zabola i samoj Bibliji glogov kolac jer je ustanovila da mnoge biblijske legende, priče i navodi u biti nisu tačni. I onda je sve više uspevala da utvrđuje poreklo hrišćanstva. A poreklo hrišćanstva je budističko i hinduističko. Tako se nevoljno začela kritika Biblije u okvirima same crkve. U onom trenutku kada su postavljena pitanja  – smeju li se proveravati crvkvene i religijske tvrdnje, Abelard je naveo 158 takvih pitanja, tada se razvila jedna sumnja i nužnost da se dokazuje da li je ono što sveštenik govori kao preporuku za socijalni život korisno i istinito. U crkvi je razvijen sam sistem neverice u njene sopstvene tvrdnje. To je zapad uradio. To je snažno krenulo sa osporavanjem datog života sa protestantizmom. To je bila jedna velika duhovna podrška napretku“, kaže Veselinov.

E toga na istoku nije bilo, kaže on, zbog paristike.

S druge strane zapad je razvio skolastiku i metafiziku a onda sa renesansnim, humanističkim nastupom Erazma Roterdamskog, Rablea i mnogih drugih, on je razvio jednu humanističku interpretaciju hrišćanstva koja glasi ovako – Bog nas je stvorio ali nek nas ostavi na miru, mi dalje možemo da idemo sami. To je suština renesanse odnosno evropskog humanizma – Bog ne deluje na Zemlji, on ne radi ništa, molbe su uzaludne, sveštenstvo je uzaludno jer vas ono ne može voditi niti ono zna kako valja organizovati život. Dalje, sekularizam je opravdan, protestantizam ga podržava, mada ne u ovakvoj čistoj formi. U suštini je pobeda nereligijskih stavova odneta tek sa Prvim svetskim ratom. Dakle tek u 20. veku“, rekao je Veselinov.

On je izjavio i da ko ovo (knjigu) pročita više neće ući u crkvu. Zbog čega?

Uđite u Patrijaršiju i pitajte bilo kog sveštenika, bilo kog kaluđera, šta bi trebalo da uradimo u urbanističkoj politici Beograda, šta valja da uradimo na infrastruturnoj mreži u Srbiji, šta valjda da uradimo sa carinskom politikom, koji sistem cena bi valjalo da zastupamo. On to neće biti u stanju da odgovori“, rekao je Veselinov.

Ali da li pop to treba da zna?

Suština religije je da mora da daje odgovore na pitanja kako mi da živimo da bismo uspešno prošli Strašni sud koji nas jednog dana po njima čeka. Ako to sveštenici nisu u stanju da urade, ako su odustali od toga, a sekularizam to nameće. To su oni sami tražili, još od 5. veka kada su Kopti egipatski to zatražili. I ne samo zatražili već i krvavo branili. Još u 10. veku je jasno rečeno – car vodi državu, savremenim jezikom rečeno – civilno društvo vodi samo sebe. A popu pripadaju duše. Drugim rečima sveštenstvo mora da čeka šta će uraditi civilna vlast. Sveštenstvo nije u stanju da operativno vodi društvo. Drugim rečima pop nije u stanju da me vodi u raj. U raj nas vodi, ako bude Strašnog suda, civilna država. I zato ko ovu knjigu pročita ne vredi da ulazi u crkvu jer tamo neće naći ništa. Tamo će pronaći druga zadovoljstva, a to su zadovoljstva ezoteričnog tipa – popićemo Isusovu krv, gricućemo Isusovo meso kroz epiklesis. To je jedan varvarski običaj koji je iz duboke prošlosti ostao u hrišćanstvu. Krstićemo besvesne bebe, učlanjivaćemo u crkvu bića koja nisu u stanju da odlučuju sama o sebi, slavićemo slave tobožnjih zaštitnika, mada niko nikada nije video da je kućni zaštitnik zaštitio u bilo čemu njega, njegovu decu ili suprugu. Ali uživamo u tome jer ljudi vole čari, vole bajke“, navodi Veselinov.

Napominje kako crkvi ostaju ezoterične aktivnosti, obredne aktivnosti.

A tamo gde ona opstaje danas to nije njen ulazak u operativnu državnu politiku. Ona to izbegava. Tako da se crkva bavi nekim pitanjima gde može da angažuje celokupni narod a to je nažalost nacionalizam, ratna osvajanja. To je politika na kojoj opstaje danas SPC“, rekao je Veselinov.

Pitamo ga da li crkva igra na kartu da je ona posrednik između nas i Boga, jer čini se da se crkva prilično naljuti kada se kaže kako nam posrednik nije potreban.

To je pozicija pravoslavne crkve ali to nije pozicija mnogih protestanskih crkava niti je to danas pozicija Vatikana. Papa Franja je jasno rekao pre nekoliko godina, ali ne samo on već i rektor Al Askar univerziteta, da će svi dobri ljudi bez obzira koje su vere otići u raj. Bez izuzetka. Niko nije dužan da bude vernik niti nevernik. Bilo ko oslonjen na etiku humanizma će otići u raj. A humanizam nije crkvena etika jer crkvena etika se zasniva na ljubavi prema Bogu i strahu od Boga. Drugim rečima nije potrebna crkva. Interpretator je zahvalan ali nije nužan i zato je potrebno da Sveto pismo bude štampano na narodnom jeziku. To da je crkva nužno potrebna između moje molitve i Boga je u stvari njihova koncepcija njihovog samoodržavanja. Da oni za sebe kao profesiju osiguraju hleb. A naša nije. I to je sada jasno rekao papa Franja. Ako to kaže rimokatolička crkva, a on je prvi biskup, svi ostali su daleko ispod njega, onda je stvar završena“, rekao je Veselinov.

Veselinov napominje kako Bogoslovskom fakultetu nije mesto pri Univerzitetu u Beogradu. 

Nije mu tu mesto jer se Bogoslovski fakultet ne bavi naukom u empirijskom smislu te reči niti se bavi humanističkom filozofijom niti filozofijom ljudskih prava. Taj fakultet se bavi jednom egzegetičkom ali patricističkom eksploatacijom hrišćanstva do 10. veka koji je hiljadu i nešto godina iza savremenih potreba. Dakle, hrišćanstvo na Bogoslovskom fakultetu nije nauka i s toga mu nije mesto na univerzitetu. Ali to ne znači da Bogoslovija ne valja da postoji. Ja sam protiv stava da treba odstraniti bogoslovska učenja. Ljudi kojima je to potrebno neka idu u tom prvacu ali mu nije mesto na svetovnom univerzitetu. Može da postoji crkveni univerzitet itekako. Koliko samo ima katoličkih i protestantskih univerziteta. Ja sam na nekima od njih u SAD-u držao predavanja. Samo što su njihovi univerziteti zaista savremeni. Nije isto kao kad odete na katolički univerzitet u Evropi ili SAD-u da držite predavanja jer oni tamo imaju i matematiku i fiziku, imaju hemiju, astronomiju, biologiju i sa jednog religioznog stanovišta tumače nalaze empirijskih nauka i ne boje se da uđu u rivalitet sa svetovnim univerzitetima. Ovde to nije slučaj i zato Bogoslovskom fakultetu nije mesto na beogradskom univerzitetu“, rekao je Veselinov.

U svojoj knjizi, Veselinov je poseban deo posvetio neistinama o Svetom Savi, koje smo, kako kaže, učili tokom školovanja.

Sveti Sava je danas jedna od najzloupotrebljavanijih istorijskih ličnosti u našem uređenju, našim političkim borbama. Njegovim navodnim likom koji se veštački kroji se u stvari štite neprogresivna rešenja koja osobito nameće crkva i pojedini politički krugovi posebno velikosrpski nacionalistički krugovi. Sveti Sava nije bio Srbin, niti je bio velikosrbin, niti je ikada za sebe rekao da je patrijarh ili nadbiskup ili arhiepiskop svih srpskih zemalja. Nikad nije rekao da je pravoslavac… Sve ono o čemu govore ljudi koji učestvuju ili su učestvovali u izgradnji kulta Svetog Save. Sveti Sava u suštini nije ono što se danas uči u školama. Sveti Sava nije stvorio prosvetu, nije izgradio nijednu školu, nije stvorio nikakav školski sistem, nije opismenjavao narod. Nije opismenio ni svog oca Stefana Nemanju. Sveti Sava nije ni književnik ni teologo. On je bio hrišćanski nacionalista“, rekao je Veselinov.

Vi ste sad pobili sve ono što nas uče. Zašto mi onda imamo svetosavsku himnu, zašto imamo Savindan 27. januara kao dan škola u Srbiji?

Prosveta je budistički izraz koji se u našim krajevima počeo upotrebljavati negde od 18. veka, osobito u Vojvodini. Sava nije ni znao za reč prosveta. Nije znao ni za metafiziku, teologiju. Dakle Sava nije stvorio ni škole ni prosvetni sistem, niti je stvorio univerzitet niti je na bilo kom univerzitetu bio i održao ijedno predavanje. Prosvetni sistemi jesu postojali u njegovo vreme u Evropi. Bilo ih je na desetine a da ne govorimo o islamskom svetu gde ih ima mnogo više. Čak je i jedan od papa 999. godine opisao arapske brojeve kao indijske brojeve u ono vreme. On je bio student na islamskom univerzitetu Al Karauin u Maroku. To je prvi diplomski univerzitet gde vi kada završite taj univerzitet dobijate diplomu sa pečatom koji pokazuje da vi nešto znate što ste tamo naučili. Veštine koje su se tamo učile a onda prenete u Evropu zvale su se artis liberales. To je sedam disciplina koje su se učile širom Evrope. Kasnije je postao papa pa je čak naredio i da se kuran prevede na latinski jezik. Sava nije nikada čuo za te predmete. Ali je bio sjajan profesor. Čitao sam njegovo predavanje koje je preveo Atanasije Jevtić. Sava je bio odličan profesor. Ali on je predavao patricističku verziju hrišćanstva – to znači, to vam saopštavam i u to nema sumnje, a ko sumnja ubiću ga. Odmah ide anatema. E to je problem pravoslavnog hrišćanstva što ne trpi sumnju i rivalitet. Odmah napada“, rekao je Veselinov.

Na konstataciju da naši sveštenici govore kako je baš pravoslavlje tolerantnija vera od drugih, Veselinov napominje da to nije tačno.

Nije uopšte tolerantna. Pa ne bi se zvalo pravoslavlje. Čim se zove pravoslavlje, dakle ortodoksija, ne može biti toleratno. Naprotiv, ono je vrlo šizmatičko. Poznato je, mada se u školi o tome ne uči, kada je papa Inoćentije III zatražio od Stefana Nemanje da krene protiv bogumila u krstaški rat, Sava je to zdušno prihvatio i nagovarao je oca da krene u rat. Oni su krvavo istrebljivali bogumile u Raškoj a nešto malo su kačili i Bosnu. U Bosni je bogumile dokrajčio Stefan Lazarević. I tak su oni nestali iz naših krajeva. Tako da pravoslavno hrišćanstvo uopšte nije toleratno. Pa čak i kada pogledate radove Amfilohija Radovića i Justina Popovića s kojom gotovo mržnjom pišu protiv pokušaja patrijarha Germana da stvori neku verziju etičke zajednice gde se mi etički slažemo kakvo bi trebalo da postoji društvo. Ekumenizam je toliko omražen i to je toliko na nož primljeno u SPC sve do danas. Ona odbija ekumenizam, ona odbija približavanje sa drugima“, rekao je Veselinov.

Nastavak—->