EkonomijaSpektarVesti

Da li je moguć život BEZ BANAKA

Poput državnih institucija koje ne smatraju svojim servisom, već onima koji vladaju, stanovnici u Srbiji slično doživljavaju banke.

Umesto plaćenog servisa koji pomaže da lakše, efikasnije i uz razumnu naknadu raspolažu sopstvenim novcem, banke se neretko doživljavaju kao nedodirljive i pohlepne institucije koje koriste svaku priliku da od svojih klijenata izvuku što više novca.

Naplata troškova obrade prilikom podizanja najčešće stambenih kredita postala je mesto višegodišnjeg sukoba banaka i građana, pa je i Vrhovni kasacioni sud, pod plaštom dopune, usvojio potpuno suprotni stav po pitanju zakonitosti ovih naknada, o čemu se dužnici i dalje spore sa bankama.

Šta se promenilo

Deo svoje zarade, banke ostvaruju kroz izuzetno lukrativne naknade na transakcijama, koje se često menjaju i to po pravilu bez valjanog objašnjenja. Tako su i ove godine najavljene nove, veće cene usluga poput održavanja računa, podizanja čekova, provizije za mobilno i elektronsko bankarstvo. Ipak ovog puta, banke su bile dodatno kreativne, pa su počele da naplaćuju i neke nove naknade.

Banke u Srbiji očigledno žele da na taj način povećaju zaradu od naknada i provizija koje su tokom 2021. godine iznosile 55,7 milijardi dinara, što preračunato po zvaničnom kursu, iznosi oko 474 miliona evra. To je 17 milijardi dinara više nego 2020. godine, odnosno 13,6 milijardi dinara više nego što je po istom osnovu neto prihodovano u 2019. godini, kada je poslovalo više banaka nego danas.

Spoj stalnog podizanja cena i smišljanja novih nameta je ono što mnoge građane čini nezadovoljnim, ali i po sopstvenom priznanju nemoćnim, pa se posle novog talasa poskupljenja, pojavilo pitanje da li je moguće izbeći banke.

“Osećam se prevareno, nemoćno, izigrano i to već traje godinama. S jedne strane destimulisali su nas da idemo u banke, jer je broj šaltera znatno smanjen, a s druge strane nameti samo rastu bez ikakvog reda i opravdanja. Ne pomaže ni promena banke, jer kad se sve sabere, posle mnogo muka sa administracijom, dođe mu na isto. Pomisilio sam da se prestanem da koristim usluge banaka ali ne znam kako da to izvedem, jer gde god da krenem upućuju me na banke”, kaže Uroš Đurović iz Beograda.

Iako nijedan propis ne obavezuje građane da platu primaju preko banaka, sagovornici N1 se slažu da je izbeći banke u današnjem svetu veoma ograničeno, teško, gotovo nemoguće.

„Jako je teško izbeći banke. Svi imamo račune da platimo, a primera radi e-banking je i dalje najpovoljniji način umesto troška vremena. Neko ko ima više vremena može da plaća od ustanove do ustanove poput EPS, Stambeno. Ono što se može, je svesti na razumniju meru. Jedna porodica može da otvori jedan račun i da preko tog računa obavlja sve transkacije“, kaže Dejan Gavrilović, predsednik Udruženja građana za zaštitu potrošača Efektiva.

Prema njegovim rečima ni to nije lako. Ljudi su se navikli na određeni komfor, iako je on često kako kaže, lažan i nepotreban.

Misterija održavanja računa

Do danas nije poznato šta se dobija za naknadu za održavanje računa koje sada izosi najčešće 500 dinara, odnosno malo više od četiri evra mesečno.

„Ako izdvajam 500 dinara za održavanje računa, postavlja se pitanje šta sam dobio za to? Pisao sam banci da prestanu da mi održavaju račun. Rekli su da to nije moguće, a kad sam pitao šta znači održavanje računa u dva navrata nisam dobio odgovor. Rekli su mi da uputim žalbu NBS. Pisao sam NBS i do dan danas nisam dobio odgovor“, navodi Gavrilović svoja iskustva.

I Goran Radosavljević, profesor na FEFA fakultetu smatra da građani teško da mogu da izbegnu većinu nameta u banakama.

„Ako nemate dozvoljeni minus po tekućem računu, nećete plaćati tu kamatu, ali generalno veliki broj građana ga ima. U savremenom svetu gotovo je nemoguće zamisliti svakodnevni život bez banaka“, ocenio je on.

Pokušaj da se pojedinac liši usluga banaka dodatno je otežavajući jer je cilj svake današnje države – ekonomija bez keša, kako bi se na taj način lakše izborila sa sivom ekonomijom, odnosno kontrolisala tržište novca.

Opravdanost poskupljenja

Svako poskupljenje najčešće ima svoje obrazloženje. U ovom slučaju pojašnjenja nema. Ono što se može zaključiti jeste da promene nekih parametara koji mogu direktno da utiču na povećanja bankarskih naknada nisu u srazmeri s novim cenovnicima.

Tako, na primer, inflacija koja iako na rekordnom nivou kada se pogleda nekoliko godina unazad, daleko je manja od nivoa poskupljenja. Ovim poskupljenjima nisu obuhvaćeni nikakvi novi proizvodi banke potput nova softverska rešenja i usluge, već se počelo sa naplatom usuga koje su bile besplatne. Takođe, ova poksupljenja ne zahtevaju angažovanje novih radnika odnosno povećavanje troškova po tom osnovu.

Sa druge strane, godinama unazad smanjuje se broj banaka u Srbiji. U odnosu na 2019. godinu, poslovanje u Srbiji prekinule su tri banke. Ovo smanjivanje bila je i najava da će usluge biti jeftinije jer banke dobijaju nove klijente i samim time veće prihode, ali do toga ne dolazi, već se dešava suprotno.

Ovakvo ponašanje banaka nije logično i postavlje se pitanje da li su banke u povlašćenom položaju. Zbog nezadovoljstva javnosti Narodna banka Srbije (NBS) je najavila da će 11. avgusta usvojiti mere koje će biti obavezujuće za banke.

Radosavljević smatra da politika borbe protiv gotovog novca radi suzbijanja sive ekonomije, paradoksalno daje mogućnost bankama i drugim finansijskim institucijama da zloupotrebljavaju svoj položaj.

„Daću vam jedan drugi primer. Osiguravajuća društva su od 1. avgusta istovremeno podigla cenu obaveznog osiguranja od autoodgovornosti, a to nikom nije bilo sumnjivo. Komisija za zaštitu konkurencije bi morala da ispita ovakvo ponašanje. Slično je i sa bankama. Istina, NBS je najavila neke „mere“, ali nisam video do sada da se nešto konkretno desilo. Dakle, teško je izbeći banke, a da vas to dodatno ne košta. Zato one koriste taj položaj i u nedostatku prave konkurencije, podižu cene kako im se prohte“, navodi Radosavljević.

Promena banke

U takvoj situaciji, promena banke bi bilo logično rešenje, na šta često ukazuje i NBS, koja je regulator bankarskog tržišta. Međutim, to se dešava veoma retko, nedovoljno da bi se zabrinula i jedna banka. Ova nelogičnost objašnjava se kartelizacijom banaka.

“Opet se svede na isto. Gde god da odem trošim vreme i energiju. Neke naknade su jeftinije, neke skuplje, a na kraju se sve svede više manje na isto. Nalazio sam neke dobre pakete ranije, ali po pravilu su se menjali jako brzo, u periodu od nekoliko meseci“, kaže Uroš Đurović.

Dušan Uzelac, urednik sajta Kamatica, kaže da građani koji imaju dublju saradnju sa bankom, kreditni proizvod poput kartice ili stambenog kredita su zaključani za banku tzv. Vendor lock-in. Klijenti se obavezuju drugim uslugama kako bi ostali u banci što duže. Banke imaju razvijene strategije i taktike kako bi ljudima maksimalno otežali odlazak.

„Ljudima je prelazak agonija, jer znaju da nema sistemske stvari da ih podrži u toj priči. Negde sam u šali čuo da se pre promeni muž ili žena nego banka. Što i nije nemoguće“, kaže Uzelac.

Navodi i razlike u mentalitetu i praksi.

„Kod nas opsuju na nove cenovnike ali ne idu iz banke. A neko sa zapada ne opsuje nego samo ugasi račun, pa makar ga prevarili za jedan evro. Banka menja svoje uslove tek kad vidi da klijenti odlaze. Ne libe se da poskupi ako vidi da klijenti ne odlaze. Istrpeće primera radi pisanje medija ali imaće 30 odsto veći prihod“, ocenjuje on.

S druge strane smatra da smo mi u lošem položaju jer nas niko nije učio upravljanju novcem kao to rade na zapadu.

„Fali nam finansijsko obrazovanje jer banke nisu servis za pomoć već industrija koja ima za cilj da zaradi. Sve košta koliko je kupac spreman da plati. To je uveženo od kapitalizma i nespremno dočekano ovde. Kapitalizam se doduše ‘pokvario’ kada su počeli da razmišljaju više o tome koliko para mogu da nam uzmu, a ne koliko njih to košta. To su sada marketinški trikovi i manipulacije kako bi vas privoleli da platite, a vrednost niko ne procenjuje“, navodi Uzelac.

Da promena banke nema smisla bez garancija da se promena cenovnika neće dešavati svako malo, smatra i Gavrilović.

„Imamo ugovore koji važe samo u trenutku potpisivanja. Toliko traje garancija. Hipotetički za dan. NBS treba da obaveže banke da ponude potrošačima ugovor koji će imati neki minimalni rok trajanja pa neka se onda pravi tržišna trka. Ročnost i cenovna garancija“, ističe Gavrilović.

Ovako dolazimo do situacije da imamo garanciju samo jedne strane, to je klijent koji izvršava svoje obaveze. Nedavno se desilo da jedna banka nije radila dva – tri dana odnosno nje izvršavala svoje obaveze.

„Ako ja za pogrešno ukucan pin dobijem kaznu, gde je kazna za banku koja nije radila dva-tri dana, a bila mi je potrebna da platim, kupim“, pita se Gavrilović.

On smatra da se time narušava „slobodna tržišna utakmica“ na kojoj je bazirana današnja ekonomija.

„Banke mogu da se takmiče i u okviru nekog limita. Ako bi NBS rekla bankama da se ne naplaćuju fantomske naknade. Da ja kao klijent ne moram da čitam cenovnik na 100 strana i da razmišljam šta sutra može da me snađe. Već da se naplaćuju usluge. To kaže Zakon o obilgacionim odnosima i Zakon o zaštiti korsnika finansijskih usluga. Održavanje računa to nije. Ako inicram da mi banka nešto uradi, neka mi naplati po razumnoj ceni. Ne mora ni da se ograničava rast cena, ali nema nikakve logike da održavanje račune ide gore za 300 odsto? Ide se planski na obešmišljavanje cele priče da ljudi kažu da je sve jedno. Kažnjavanje je izum domaćih banaka zbog nedostatka regulative i nedelovanja sudstva“, smatra on.

Da li građani snose rizik potencijalnih kreditnih gubitaka banaka?

U nedostaku direktnih pokazatelja jedna od teorija zašto je ponovo došlo do povećanja nameta banaka jeste i ona da se zbog rata u Ukrajini, povećane inflacije i kamatnih stopa te opšte nestabilnosti očekuje smanjeni priliv od novih kredita.

Zbog toga banke se okreću sigurnom prilivu, a to su veći nameti, rekao je Zoran Grubišić, profesor na Beogradskoj bankarskoj akademiji. Takvu mogućnost ne odbacuje ni Goran Radosavljević.

„Nije nemoguće da je to jedan od razloga. Banke su izuzetno izložene prema građanima u delu potrošačkih i gotovinskih kredita, minusa po tekućim računima i kreditnih kartica. Ukoliko dođe do neke veće krize, rasta cene novca i gubitka poslova, biće veliki problem te kredite vraćati. Svakako će na kraju dobar deo tog gubitka biti prevaljen na građane, što je već postala praksa“, navodi on.

Da li se može govoriti o nepoštenoj poslovnoj praksi prema Zakonu o zaštiti korisnika finansijskih usluga?

„To je sada na NBS da proceni da li su odrednice tog zakona prekršene, ali ja bih se iznenadio da se to desi“, kaže Radosavljević.

U Nemačkoj jeftinije

Iako živimo makar nominalno u istom sistemu, praksa pokazuje da postoje velike razlike kada se uporedi Srbija sa ostatkom Evrope, pre svega Zapadne. Tamo su naknade standardizovane i korisnici finansijskih usluga ne moraju da razmišljaju o tome koliko će kreativni biti u banci kada su u pitanju naknade.

Ivan Minić, koji duže od 10 godine živi i radi u Berlinu kaže da je do sada promenio dve banke, Commerzbank i DKB.

„U banci u kojoj imam račun su uveli mesečnu naknadu prošle godine, dotle je sve bilo besplatno. Sada plaćam 4,90 evra i u to su uračunate sve aktivnosti na računu“, navodi on.

Kako kaže, naplaćivanja transkacija nema, niti ovdašnjih „izuma“ poput kazni za unošenje pogrešnog pin koda ili naknade za proveru stanja.

Tako građani Srbije dolaze u situaciju da plaćaju više nego u Nemačkoj gde je standard daleko viši. Problem je širi od bankarskog sektora i proteže se na sudstvo koje je, ne jednom podržavalo neke neobične bankarske prakse.

„Kad u zemlji funkcioniše pravni sistem onda nema potrebe da se centralna banka preterano meša. Bankama ne bi padalo na pamet da rade to što rade, jer bi rizikovale veliki broj sporova koje bi morali da plate. Ovako banke znaju da sudstvo ne radi kako treba svoj posao, odnosno indirektno potpomažu nezakonit rad banaka, NBS ćuti, ostaje brisani prostor da banke rade šta žele“, smatra Gavrilović.

Prema Radosavljeviću ključni problem je nepostojanje stvarne konkurencije i institucija koje tu konkurenciji štite, pre svega NBS.

„U Grčkoj, na primer, u Solunu, naći ćete nekoliko benzinskih stanica koje imaju različite cene derivata. Različita cena rezultat je tržištnih uslova i konkurencije. Kod nas su sve cene uvek iste ili ređe skoro iste, jer stvarne konkurencije i nema. Konkurencija, kada je prava, dovodi do niže cene i boljih usluga. Slično je i u finansijskom sektoru, tako da u bilo koju banku da odete, situacija vam je ista. Usluga uglavnom prosečna i skupa“, ističe on.

N1