in ,

Slušalice u ušima ili kako smo prestali da pričamo sa neznancima

foto: pixabay

Ne tako davno, u vozovima, autobusima i avionima, nepoznatim saputnicima otvarala se duša. Naravno, ne baš svakome, ali onim putnicima koji ulivaju poverenje, od Beograda do Požege ili Zlatibora prepričavale su se sudbine. U klackanje prugom od prestonice do Bara uspevale su da se uguraju priče o više generacija jedne porodice. Pozajmljene novine od osobe do vas prekraćivale su duge letove, ali više je to činio iskren razgovor o nepravdi u familiji. To više nije tako.

Autobuska stanica u Čačku, kasno posle podne jednog od poslednjih jesenjih dana sa letnjom temperaturom. U autobusu za Beograd mahom mladi jer novi semestar samo što nije počeo.

U dnu autobusa, na sedištu 37 lepa devojka sa dugom smeđom kosom u veliki ranac nežno gura tašnu. Iz nje uzima mobilni telefon i slušalice i pre nego što je stigla da ih stavi u uši pojavljuje se grupa stranaca – žena srednjih godina i mladić i devojka, oboje visoki i vedrog duha. Najverovatnije brat i sestra.

Mladić seda na sedište 38, a preostali deo njegovog društva put će provesti na sedištima iza njega. Kada se smestio, polako je proverio da li su mu slušalice na mestu i prevlačeći prstom preko ekrana brzo je odabrao šta će slušati.

Pesme su se nizale dok su šumarci, voćnjaci, kukuruzišta i njive okupani prelepim jesenjim nijansama promicali pred očima malobrojnih putnika koji su gledali kroz prozor. Ostali su gledali u ekrane svojih telefona.

Devojka sa sedišta 37 smešila se objašnjavajući na Tviteru koliko joj je bilo lepo u Čačku, gradu u kojem je sada bila prvi put. Prsti su joj leteli po ekranu telefona dok je sa pratiocima  delila utiske i fotografije koje je snimila tokom dana, ali i nekoliko njih koje su nastale kroz prozor autobusa.

Kada je načela kesicu štapića učtivo je ponudila mladića do sebe. Odbio je, zahvalio se na engleskom i nastavio da gleda objave na Instagramu. Nešto kasnije, on je njoj ponudio žvake. Odgovor je bio isti.

Njihove slušalice nisu napuštale svoje mesto jer se razgovor sa neznancima polako, ali iz dana u dan sve više iz stvarnog života premešta na internet, to jest društvene mreže.

Komunikacije sa nepoznatima u autobusu nema ni među starijima, onima koji su nekada rado odgovarali  na pitanja saputnika ili ih postavljali bez zadrške. Samo oni nisu kao mlađe generacije toliko predani u traganju za sagovornicima onlajn, što će se u godinama pred nama možda promeniti.

Mrak se polako uvlačio među putnike i dvoje ljubitelja muzike, jedno do drugog, počeli su da pevaju nečujno pesme koje su im odzvanjale u ušima.

Najpre je to bilo tek vidljivo pomeranje usana, da bi kasnije, i on i ona, ohrabreni sve gušćom tamom počeli pomalo da liče na nekoga ko izvodi nekada omraženi plejbek.

“This world can hurt you, it cuts you deep and leaves a scar. Things fall apart, but nothing breaks like a heart…”, mogao je da se pročita sa njenih usana tekst hita Majli Sajrus, dok je on istovremeno u savršenom ritmu bez zvuka izgovarao reči pesme grupe „Kvin“: “But touch my tears with your lips. Touch my world with your fingertips, and we can have forever, and we can love forever…”

Kroz prozore autobusa počela su da se naziru svetla Beograda i na stajalištu na Banovom Brdu mladić je, sa svoje dve pratilje, žureći napustio vozilo.

Devojka je izašla iz autobusa na poslednjoj stanici, u blizini nekadašnje glavne železničke stanice i pored raskopanih ulica nestala u prijatnoj beogradskoj noći.

A ko zna šta je nekoliko razmenjenih rečenica moglo da im donese. Prijateljstvo za ceo život? Ljubav o kakvoj su stihove pisali najveći pesnici?

Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Loading…

0

Comments

0 comments